Nastavniče, oni me juru!

0

     Kako sam okružena ljudima koji su zaposleni u prosveti, svakodnevno slušam o dogodovštinama iz škole. Najviše je priča iz osnovne, jer su deca koju roditelji tamo ostavljaju posebna priča.

     Ono što roditelji treba da imaju na umu kada ujutru isporuče svoje dete u određenu ustanovu, jeste da su se oni rešili muke na kratko, pa bi bilo lepo da imaju razumevanja za nastavnike.

whiteboard sketching design planning
Photo by Startup Stock Photos on Pexels.com

Krenimo od početka

     Krenimo od dece. I to od onih koje zovemo “pačići”. Ta izrazito sitna deca bačena u more obrazovanja i modul vaspitanja neverovatno su nesvesna činjenice da je učitelj pred njima. Tačka. Ne ko je taj učitelj, šta predaje, nego da je pred njima. Ona sede, ustaju, šetaju se, i sve to u jednom minutu. Sve vremene su nasmejana i ne znaju da persiraju. Ona vuku za rukav da im se zaveže pertla, ona plaču na opomenu i mrze da prepisuju, a mnogo vole da pevaju. Mnogo vas nerviraju, ali vam na kraju nekako ulepšaju dan. “Pačići”…

Razvojni put “pačića”

     Onda se oni nekako pretvore u dečicu koja idu u treći i četvrti razred. Ova vrsta dece voli da se dere na času. U ovom uzrastu otkrivaju čari međusobnog vređanja, što kasnije vodi do nastanka klanova. Međusobno se povređuju. Plaču zbog drugih, plaču zbog sebe, plaču zbog sebe što su povredili druge. Plaču… Oni će vam zabrinuto prići da bi vam pokazali da im je ispao zub. Oni će ushićeno podizati dva prsta, a potom će zaboraviti zašto su se javili. I onda, dok vas grle pred izlazak sa časa, dok još koje dete vučete zakačeno za nogavicu, stižete do stepenica u holu…

Inicijacija petaka i najezda pubertetlija

     Dakle, stižete do stepenica u holu gde se survava masa onih koji su na pragu puberteta. Ma kakva Vagnerova Valkira (pisac bloga toplo preporučuje da kliknete na link kako biste uz pratnju muzike doživeli jedno sinestezično iskustvo)! Ta muzika koju čujete dok posmatrate najezdu hormona kako se sliva niz stepenice treba da ima drugačiji naziv – Strovaljivanje podmladaka. U tom trenutku svaki razredni prati pogledom masu i traži poznato lice i moli boga, da ako već mora da padne neko dete, padne dete čije roditelje i ne viđa tako često. Samo da je od onih normalnih, samo da je od onih normalnih…

     Dok ih posmatraju, njihovi životi im se odvijaju pred očima. Sve mogućnosti se poput te mase slivaju u jedno pitanje – Šta mi je ovo trebalo?

     U tom trenutku dolazi jedan od onih koji su laka meta, koje stariji učenici često ismevaju, ali oni umeju da to okrenu u svoju korist. Dakle, petak se sav zadihan približava nastavniku – Nastavniče, nastavniče, oni me juru! O taj bes na licu podmlatka, ta borba za pravdu koju zaglušuje neznanje. Gledate ga, kažete koju reč utehe, a znate da će za godinu dana on biti u toj istoj masi što juri.

Za kraj prvog školskog dana

     Kada im ovako protekne dan, odlaze kući slomljeni, željni odmora i sna. Nastavnici, ne deca. Sednu na kauč i još uvek obučeni prepričavaju šta su sve videli, doživeli, zbog koga su kod pedagoga išli, sa kim kod direktora. I u trenutku kada na sve to malo zaborave, kada se pokrenu neke druge teme, čuje se zvuk poruka koje stižu u Viber grupu za roditelje…

Ali o roditeljima sledeći put. Oni su posebna priča…

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.