Jedva da su za njega i znali da postoji, samo se jednog dana stvorio kod njih na ostrvu kao neki putnik sa dalekog neba i uneo im malo svežine i mladosti u sumornu i jednoličnu svakodnevicu. Opčinjeni njegovom mladošću, lepotom, a i sigurnošću u sebe, proživeli su sa njim još jednom svoju mladost. U Selimovićevom romanu “Ostrvo” glavnim likovima, Katarini I Ivanu u goste dolazi rođak, na koga su oni i zaboravili i podseća ih na lepotu i vedrinu, nekada davno proživljenih vremena.. Ali njegov dolazak je njima doneo i jednu veliku moralnu dilemu i osećaj stida i krivice koji su skrivali jedno od drugog na kraju kada je njihov rođak napokon iznudio od njih odgovor koji je očekivao. “Da li da umre stari mandarin?” je naziv jednog poglavlja u melanholičnom i setnom romanu “Ostrvo”, Meše Selimovića.. Nije toliko zvučno i reprezentativno neće verovatno nikada biti hit status na društvenim mrežama, jer njegova pouka i poruka se malo bolje sakrila od “copy/paste” statusa, ali nije nimalo beznačajna, baš naprotiv. U ovom samo naizgled besmislenom pitanju ogleda se sukob najvažnijih moralnih načela u jednom čoveku.
Stari mandarin je ovde samo metafora za čoveka, i celo čovečanstvo. Njegova sudbina je ostavljena na milost i nemilost drugih.. Drugih koji bi možda ubili za dobrobit čovečanstva.. ili možda ipak ne..
Stari mandarin predstavlja čoveka u dalekoj Kini koji u svom životu ništa značajno ne predstavlja i kao takav, prema mišljenju njihovog rođaka nije ni potreban ovom svetu. Život bi mogao nesmetano da se nastavi i bez njegovog postojanja.. On je dakle potpuno nebitan kao takav za čovečanstvo. Ništa nije ostavio iza sebe, ni sa čim zadužio čovečanstvo, i samim tim ne bi bilo prevelike štete da on umre, plastično razmišlja Katarinin i Ivanov daleki i zaboravljeni rođak.
Nakon svih obavljenih formalnih pitanja, o zdravlju ko je gde, kao i šta.. njihov rođak, student sociologije, počeo je da se poigrava sa njihovom savešću, malo grublje nego što su to oni možda očekivali. Nakon što im je prikazao svoj vedri duh, mladost i lepotu, pokazao im je i drugu stranu svoje ličnosti.. Onu koja vrlo vešto, pomalo nesvesno koketira sa zlom i nepravdom.. Za njih u prvi mah užasavajuće i neprihvatljivo. Dakle njegovo pitanje upućeno njima bilo je jednostavno, da li da umre stari mandarin, nepotreban bilo kome, dakle potpuno beskoristan, za dobrobit i uspostavljanje ravnoteže celog čovečanstva? Više ne bi bilo gladi, ratovanja, nesreća, mržnje, ubijanja, zla..ali eto samo mora umreti stari mandarin.. Pritom, niko njega ne treba da ubije, dovoljno bi bilo da pomisle da umre, da mu požele smrt i tako bi sve bilo rešeno i uspostavljen jedan novi poredak. Poredak u kome bi zablistalo sve ono što je potrebno za sreću čovečanstva. Ali uslov je da umre stari mandarin. U početku se oboje protive i veoma odsečno odmahuju glavom u znak neodobravanja, tražeći jedno drugom u pogledu slaganje, odobravanje i potvrđivanje onoga što smatraju ispravnim i moralnim. Dalje sa strahom i strepnjom posmatraju i slušaju svog rođaka koji im govori o nekakvoj teoriji po kojima se ljudi dele na više i niže. I da oni koji čine takozvane “više” imaju puno pravo da određuju i pitaju se uvek o svemu, pa čak i o tome ko treba živeti, a ko ne. Sa neodobravanjem su ga posmatrali i iz straha i poštovanja im je bilo teško da ga prekidaju i pokažu mu da se ni najmanje ne slažu sa njim. Nisu nikada ni znali ni čuli ni za Napoleona ni za starog kineskog mandarina, ali im nikako nije bilo jasno zašto bi se oni u nečemu razlikovali. Zašto bi Napoleon recimo mogao da odlučuje o tome ko će živeti, a ko ne, a stari mandarin trpeti milost ili nemislot nekog poput Napoleona. Zapravo zbog čega bi bilo ko od njih odlučivao o životu ovog drugog.
Selimović kroz svoje junake pokušava da odgonetne, da li je moć nemoral, a moral suština čovekova.. Da li postoji Bog i da li je sve dozvoljeno? U čemu se suštinski razlikuju Napoleon i stari mandarin.. ako razlike uopšte postoji. Na strani morala, dužnosti prema čovečanstvu i savesti su Katarina I Ivan, a na strani moći, odluke, viših nadljudskih ciljeva je njihov rođak sociolog koji je čvrsto uveren u ispravnost svojih stavova. U njima su ujedno suprostavljene težnje čoveka, koji se bori sa svojom dvojnom prirodom. Sa jedne strane je ona koja teži da uspostavi kontrolu i sve podredi sebi. Sa druge ona koja teži sveopštem blagostanju i ljubavi prema svemu i svakome. Duboko uveren u svoj smisao slobode, pomišlja da mu je sve dozvoljeno. Put slobode skriva u sebi puteve zla, na koje čovek nesvesno skreće. Nekad odlukom, rečima, a nekad i delima. Ovaj dobrodušni par sa ostrva je glas razumne savesti i čovečanstva kao takvog, onog kome je život na prvom mestu, bez obzira na to koliko on vredan ili bezvredan bio. A rođak koji se tog dana stvorio ispred njih, onaj koji bi opravdao i počinio zločin zarad viših ciljeva i dobrobiti čovečanstva. Iako je na kraju uspeo da istrgne odgovor koji je želeo i da nakon dugog odbijanja i negodovanja Katarina i Ivan posustanu i odluče se da stari mandarin umre ako bi to bilo od pomoći čovečanstvu, oni znaju i naslućuju da se na temeljima zla i “višim idejama” koje čovek sam određuje i propisuje nijedan problem ne rešava.
Ostaje misterija zašto je Selimović odlučio da Katarina i Ivan posustanu na kraju i promene mišljenje makar ono i bilo nesigurno, s obzirom na to kako je predstavio njihove likove u romanu. Da li je i njih opčinila ta ideja na samom kraju ili pak samo mladost i učenost njihovog rođaka da mu jednostavno učine na volju i tako najjednostavnije prekinu polemiku, ostaje nam da domišljamo. Da se njihovim predomišljanjem potvrđuje ono da i najbolji među nama kriju u sebi to zrno zla koje smireno čeka na svoj trenutak. Da smo i pred zlom i nepravdom svi jednaki i da nas sloboda može lako zavesti i otkriti našu sopstvenu tamu i ništavilo tamo gde ih nismo očekivali. Da nas uhvati u našoj nespretnosti i nespremnosti da je prihvatimo. I da tako sebe opravdamo time što ćemo zlo i nepravdu uvek najpre osuditi kod drugih.. Da ih nekad mislima nekad rečima oteramo što dalje od nas.. Da smo bezbedni samo ako uvek budu podalje od nas. Dok ne uzburkaju naša uverenja ili možda iluzije. Jer nam možda neka nova nenadana istina neće lako pasti, kao što ni ovim ostrvljanima nije laka bila ova iznenadna poseta davno zaboravljenog rođaka.
