“Baš ti, baš tu” – Miranda Džulaj

0

     Dok čitate zbirku priča Mirande Džulaj Baš ti, baš tu jasno osećate atmosferu u kojoj (ne)funkcionišu njeni likovi. Oni koji su gledali film Ja i ti i svi koje poznajemo (njen prvi film)shvatiće da su tu istu atmosferu osetili i u njemu. U pitanju je umetnica koja je uspela da pronađe lični pečat na samom početku svoje karijere, opredelivši se za određene teme, junake i način na koji će uobličiti njihove priče.

     Miranda nam piše o naizgled običnim ljudima. Da, to jesu ljudi koji nas okružuju, ali oni postaju neobični u različitim situacijama koje ih teraju da se suoče sa onim što je skriveno u njima. U pitanju su nestabilne osobe koje traže utehu moderne psihologije, prevareni muževi/žene, tinejdžeri… U 16 priča koje čine ovu zbirku, svaki put se susrećemo sa novom temom, ali retko kada sa potpuno izgrađenim junacima. I to je velika šteta za čitaoca, jer Miranda ume da bude veoma dobra u nijansiranju osećanja i objašnjavanju odnosa. Međutim, ona lako može da izgubi nit priče, i junake ostavi nedorečene, priče neuobličene. Ovo je glavni problem njene proze.

Miranda Džulaj, Baš ti, baš tu

     Moram istaći da je izbor za uvodnu priču odličan. U pitanju je priča “Zajednički trem”, jedna od retkih celih lepih priča u zbirci. Njom se otvara lepeza likova i neobičnih događaja koji ove junake čine stranim sebi samima. Njihovi životi se svode na traženje i određivanje svog mesta u svetu. Zbog toga je naslov zbirke još jedan odlično napravljen izbor (Baš ti, baš tu – naslov originala No one belongs here more then you).

     U prvoj priči pratimo tok svesti glavne junakinje čije ime ne saznajemo. Ona nam nije predstavljena fizički, ali je na par strana izgrađena iznijansirana slika njenog duševnog stanja. Pred nama je žena željna pažnje, kojoj je potrebna osoba pored koje će nastaviti da živi. Ali ona je samosvesna i dobro poznaje ljude.

     Jedan tok priče predstavlja njeno upoznavanje sa Vinsentom, komšijom, na tremu. U njihovom razgovoru, koji na kraju postaje Vinsentov monolog (jer svako od nas ima sebičnu potrebu da se izjasni), ona zaključuje da nije naišla na savršenog muškarca iz časopisa (na “Novog Muškarca”), već na još jednog od mnogih: “Bila sam ipak srećna što sedim tu pored njega, ali samo zbog toga što imam vrlo, vrlo niska očekivanja od većine ljudi, a on je sada postao Većina Ljudi.” (Baš ti, baš tu, Booka, Beograd, 2011, str. 13.)

     Glavni tok priče je prekidan četiri puta delovima za koje na kraju saznajemo da su tekstovi koje je pokušavala da objavi u časopisu “Pozitiv”. Ona pravu utehu pronalazi u časopisu namenjenom obolelima od side. Svesna svoje psihičke nestabilnosti, najveću ozbiljnost i predusretljivost nalazi kod ljudi koji se njima obraćaju. Zbog toga želi da se njen glas čuje u tom časopisu. Ovi paragrafi su odjeci njenog pravog stanja.

     Jedan od problema zbirke je u tome što su gotovo sve priče ispripovedane u prvom licu i čini se da svi junaci govore istim glasom. Nedostaje im nešto što će ih razlikovati od ostalih – izbor reči, uzrečice, način na koji oblikuju rečenice, vode razgovore. Plašim se da uglavnom čujem glas same autorke koji me vodi kroz tekst. I nisam daleko od istine. Više sam prepoznavala potencijal koji tekst sa sobom nosi, nego što sam uživala u uspešnom delu.

     Postoji taj trenutak u čitanju kada osetite kako vaša emocija prati kulminaciju osećanja u junaku. Sa rastom emocije pisac mora da bude veoma vešt i da je izvede do kraja. Mirandi Džulaj to ne polazi uvek za rukom. Emociju nadraste tema i to nas dovodi do novog problema – tema nije dovoljna za priču. Neobično nije dovoljno samo po sebi da bi privuklo pažnju. Zbog toga sam ostala apsolutno razočarana pričama Ova osoba, Vodili smo ljubav 2003. i Pokreti.

     Ima delova zbog kojih vredi pročitati zbirku. Divno napisanih rečenica, odlomaka, i dijaloga. Miranda može kroz jednu jedinu rečenicu da vam ukaže na odlike odnosa između junaka. Evo primera iz priče Mon plaisir: “Ali njemu se to isplati, jer kada transkribovano predavanje izađe na vebsajtu zenda Valley Pine, on može da kaže: Ja sam to napisao, i to, na neki način, jeste istina”. (Baš ti, baš tu, Booka, Beograd, 2011, str. 115.) Cela priča, koja donosi sliku para sa precizno propisanim pravilima u životu, staje u jednu rečenicu. Taj isti par, koji je mnogo godina opstao vodeći se zajedničkim pravilima koja su nadrastala razumevanje za tuđe potrebe, imaće razumevanje i podršku u odluci da se rastanu kada shvate da osim lažnog odnosa, između njih nema više ničega.

     Kada bih pokušala njenu prozu da uporedim sa prozom današnjih pisaca, onda bih izabrala Maju Trifunović i njene Trkače na duge pruge. Ovo je proza koja obećava i ja se nadam da ću uživati mnogo više prilikom čitanja njenog romana Prvi negativac.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.